Make your own free website on Tripod.com

Home ] BuildingHistory/IstorijatZgrade ]

ISTORIJAT CRKVE / CHURCH HISTORY

Ovde je predvidjena kratka istorija o crkvi, kada je podignuta ko su glavni donatori kao i ostali vazni podaci. This page is devoted to church history, when it was built, who are the main donators and other important data.

church03.jpg (63742 bytes)

Serbian Ortodox Church, "Saint Nicholas", South Brisbane, Brisbane, Australia
Srpska Pravoslavna Crkva "Sveti Nikola", Juzni Brizbejn , Brizbejn, Australija.

MALO PODSECANJE

NA PROSLOST NASE CRKVE “SVETI NIKOLA”
I KOLA SRPSKIH SESTARA

Od prvih dana dolaska Srba u ovu lepu i slobodnu zemlju Australiju svako je ceznuo za crkvom ili bar nekim mestom za versko okupljanje. Tako je bilo i sa Srbima koji su se nastanili u Brizbejnu ili okolini.

Vec 25. Septembra 1953. godina u Anglikanskoj crkvi “Sveti Luka” koja se nalazila u Sarlot Stritu, odrzana je osnivacka skupstina i osnovana Srpska Pravoslavna Crkveno-Skolska opstina “Sveti Nikola” u Brizbenu.

Na osnovu spiska koji nam je stavio na raspolaganje brat Mladen Bogdanovic, treci po redu predsednik ove CSO, u mogucnosti smo da objavimo imena svih koji su tada postali clanovi Opstine:

Vujadinovic Dusan (prvi predsednik)
Brankovic Milijan (drugi predsednik)
Siljegovic Vladimir
Petrovic Radivoje
Nikolic Radisav
Nikolic Predrag
Stanojevic Dragoljub
Jovic Bozidar
Draguljovic Pero
Nesic Rafailo
Uljarevic Spiro
Glisic Radivoje
Tejic Milan
Crnjanski Milos
Ikac Ilija
Rogic Bogoljub
Karadzic Vojislav
Andjelkovic Stojan
Martinovic Trifun
Obradovic Ivan
Trifunovic Djuro
Jeric Savo
Grozdanovic ljubomir
Milosevic Zivorad
Biga Bozo
Ivanovic Miodrag
Milosevic Milivoje
Bogdanovic Mladen
Bojic Spiro
Nikolic Jovan
Vlajic Bogoljub
Milovanovic Momir
Milosevic Stojan
Antic Borivoje
Milojevic Milijan
Arsic ljubomir
Kovacevic Rados

Ta Anglikanska crkva i njene prostorije sluzile su Srbima privremeno za okupljanje i Bogosluzenja, dok nije kupljeno imanje u Tuvongu 17/07/1956. godine.

Na tom imanju je za nepune tri godine sagradjena sala koju je Otac Budimir Djukic osvestao 03/05/1959. Ta sala je imala pokretni oltar pa je sluzila i kao bogomolja i kao sala.

Nesrecne 1963. Godine dolazi do proklete podele u Srpskoj crkvi u Americi, sto se ubrzo prosirilo i na Australiju. Manji deo finansijskih clanova 1964. godine napusta Tuvong i osniva novu Opstinu. Oko crkvene imovine u Tuvongu pokrece se sudski spor, sud nije bio u stanju da donese konacnu odluku kome zvanicno ta imovina pripada pa je 1970 nalozio da, do zajednickog dogovora, ova imaovina pripadne onima koji su ostali pri Tuvongu, i od tada se ova Opstina zvanicno zove Slobodna Srpska Pravoslavna CSO “Sveti Nikola” Brizben.

Celo to vreme osecala se potreba da se izgradi crkva. Pokusano je da se od drzavnih vlasti dobije dozvola za gradnju crkve na vec postojecem imanju u Tuvongu, vlasti to nisu dozvolile posto nije bilo dovoljno prostora i za crkvu i za parking. Zbog toga se moralo traziti drugo vece imanje na kome bi se gradila crkva i pratece prostorije.

Zalaganjem Jovana Lazovic, Jovana Gacese i Vojimira Niketic, pronadjeno je imanje u Vajkolu, povrsine od priblizno jedan hektar (2,5 ekra) koje su oni 10/09/1968. godine kupili na svoje ime, platili depozit i uzeli od banke kredit, zalozivsi kao garanciju svoje kuce. Izasli si pred Upravu CSO u Tuvongu i ponudili joj to imanje u vlasnistvo. Uprava je odbila da imanje isplati iz kase CSO ali je odobreno da se od clanova prikupljaju pare za isplatu imanja, koje ce se koristiti za piknike. Za sest meseci imanje je otplaceno.

Od 1968 do 1974 na imanju su odrzavani piknici, a svestenici: otac Rastko Ninkovic i otac Dragoljub Petkovic su na imanju, pod satorom, sluzili i nekoliko sluzbi Bozijih.

Medjutim, svima je nedostajala crkva pa se 1973. i 74. godine vode intezivni razgovori o tome gde da se gradi crkva. Jedna grupa clanova CSO je bila za to da se crkva kupi ili gradi blize centra grada a druga grupa je bila za to da se crkva gradi na vec postojecem imanju u Vajkolu. Tako je 73. Godine odrzana skupstina clanstva na kojoj, je vecina bila za to da se nova crkva gradi na imanju u Vajkolu, ali odluka skupstine nije bila punovazna posto je bilo javno glasanje.

Pod predsednistvom Episkopa Gospodina Dimitrija 08/12/1974 odrzana je nova skupstina u Tuvongu. Glasalo se po pitanju 1. da li da se gradi nova srpska crkva u Vajkolu ili 2. da se kupi gotova ponudjena crkva u Brizbenu. Glasanje je bilo tajno. Od 93 prisutna clana, 49 clanova je glasalo da se crkva gradi na imanju u Vajkolu a 44 clana su glasala da se kupi gotova crkva u Brizbenu. I ako su svi obecavali da ce se manjina pokoriti vecini, taj osnovni princip demokratije nije postovan. Veliko nezadovoljstvo je vladalo medju clanovima manjine, i posto nije bila velika brojcana razlika izmedju dve grupe, svaka je krenula zasebno, svojim putem.

Veca grupa je odmah posle Svetog Nikole, iste godine, otpocela gradnju crkve u Vajkolu. Crkva je zavrsena i svecano osvecena cinodejstvom Episkopa Dimitrija 24. Aprila 1977. godine.

To be translated                                     
freske01.jpg (630647 bytes)

Druga grupa je ostala jos neko vreme u Tuvongu, pa je 1975. godine pronasla metodisticku zidanu crkvu u Juznom Brizbenu, i istu kupila po povoljnoj ceni. Crkva je preuredjivana i popravljana do 12/11/1978 godine, kada je cinodejstvom Episkopa Petra osvecena.

Tako su u Brizbenu nastale jos dve Crkveno-skolske Opstine koje su se samostalno razvijale, sluzeci Bogu i srpskom Rodu.

To be translated

KOLO SRPSKIH SESTARA

Crkveno Skolske Opstine bi tesko funkcionisale pez pomoci i zalaganja vrednih zena mironosica, pa su osnivanjem Opstina pedesetih godina formirane i “organizovane grupe zena” ili “zenske sekcije” koje su uglavnom cinile supruge clanova opstina. Na drugom Crkvenonarodnom saboru koji je odrzan 28/12/1967. godine pod predsednistvom Preosvecenog Vladike Dimitrija, pored ostalog, doneta je odluka da se pri svim CS Opstinama i zvanicno osnuju Kola Srpskih Sestara.

Sledujuci toj odluci pri CSO “Sveti Nikola” u Tuvongu je, od zena koje su vec radile na dobro svoje Crkve i Naroda, zvanicno osnovano Kolo Srpskih Sestara “Sveta Petka” 12. Maja 1968. godine. Tadasnji paroh, otac Dragoljub Petkovic je poklonio Kolu ikonu Svete Petke i prerezao Slavski Kolac o prvoj Slavi iste godine. Prva predsednica KSS je bila sestra Angelina Gopurenko, podpredsednica sestra Sava Cuk, sekretarica sestra Grozda Kasap a blagajnica sestra Dragica Milojevic.

Isto kao sto su sestre neumorno radile u Tuvongu tako su neumorno nastavile svoju humanitarnu misiju u novoosnovanim opstinama u Juznom Brizbenu pod imenom i zastitom Svete Trojice, u Volongabi pod imenom i zastitom Svete Nedelje i u Vajkolu nastavljajuci tradiciju prvobitnog KSS pod imenom i zastitom Svete Petke.

(U pisanju ovog istorijata koriscena gradja iz knjige “Srbi u Australiji” 1 tom, izdata u Manastiru Novi Kalenic kod Kanbere 1989. godine.)

 

Srbi u Australiji

Do stvaranje australijske federacije 1901. godine, u toj zemlji bilo je vrlo malo Srba. Jedan od najznacajnijih razloga za to je tada bila velika udaljenost, skup brodski prevoz do tog kontinenta i oskudne informacije o njemu. Istorija doseljavanja Srba u Australiju moze se podeliti u nekoliko razdoblja. Prvo razdoblje je doseljavanje do Prvog svetskog rata, u kome je vrlo malo Srba doslo u ovu zemlju. Najranije useljavanje Srba u Australiju pocinje krajem XIX veka. Medjutim, o tim prvim useljenicima ima vrlo malo podataka. Doseljavali su se mahom Srbi iz Crne Gore, Boke Kotorske, Dalmacije, Hercegovine i Like. Jos pocetkom druge polovine XIX veka pominje se ime Nikole Milovicha koji je bio kopac zlata na zlatnim poljima u zapadnoj Australiji. On se nakon odlaska sa zlatnih polja bavio vocharstvom i vinogradarstvom. Milovich je rodjen u Boki Kotorskoj. Godine 1896. medju kopacima zlata u mestu Kalgurli nasli su se i Tomo Marich iz Hercegovine, Boza i Milan Stanisich, Dusan Chetkovich i mnogi drugi Srbi.

Kada je 1901. godine odrzana prva svetska izlozba, u Sidnej je dosao i cuveni becki filharmonijski orkestar, u kome su bila i dva beogradska muzicara - Markovich i Branisavljevich. Ovi muzicari su tom prilikom ostali u Sidneju. Godine 1905. u zapadnu Australiju dolazi Jovo Spajich iz Hercegovine, a 1909. i Nikola Marich, rodjak pomenutog Tome Maricha. Godine 1911. u Australiju je dosao Zivan Niketich, rodom iz Sumadije.

Prema nekim podacima, pre Prvog svetskog rata u Australiji je bilo oko cetiri hiljade iseljenika s podrucja danasnje Jugoslavije. To su, uglavnom bili, iseljenici iz nasih primorskih krajeva. Preko 80% iseljenika su bili Dalmatinci hrvatskog porekla (Markovich, 1978). Ostatak su, ovim redom, sacinjavali iseljenici iz Makedonije, Slovenije, Hercegovine, Bosne, Vojvodine, Medjumurja, Crne Gore, a najmanje ih je bilo iz Srbije. Prvi doseljenici su, sudechi po mnogo cemu, bili mornari koji su napustili svoje b rodove i nastanili se na ovom tada malo poznatom kontinentu (Tkalcevich, 1978).

U vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, iseljenici juznoslovenskih naroda u Australiji osnivaju Odbor srpsko-crnogorskog Crvenog krsta i preko njega pruzaju materijalnu pomoch starom kraju, Srbima pre svega. Karakteristicno je i to da su u Prvom svetskom ratu poslali i jednu cetu dobrovoljaca, uglavnom Dalmatinaca, iz Australije i Novog Zelanda da se bori na Solunskom frontu. A kad je rat zavrsen Srbi su pruzali jaku moralnu podrsku stvaranju nove drzave - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Jedan broj Srba se borio u Prvom svetskom ratu u okviru jedinica australijske vojske. Pominju se vise imena. Ovde che biti navedena samo cetiri Jovo Spajich, Nikola Marich, Toma Berich i Obren Gudelo. Nikola Marich je, kao dobrovoljac u australijskoj vojsci na frontu u Francuskoj nakon Prvog svetskog rata dobio odlikovanje i besplatno zemlju, na kojoj je kasnije gajio vinovu lozu. Marich je 1929. godine postao i prvi generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Frimantlu kod Perta, i na toj duznosti ostao punih pet naest godina.

Drugo razdoblje doseljavanja, takodje malog broja Srba u Australiju obuhvata vreme izmedju Prvog svetskog rata i zavr-setka Drugog svetskog rata. Kao prvi doseljenici pominju se bracha Pavlovichi iz Hercegovine i Simo Gledich iz Like. Najmasovnije useljavanje je usledilo dvadesetih godina, kada je u SAD uveden sistem kvota za useljenike. Godine 1924. u Australiju dolazi grupa useljenika iz Crne Gore, koji se zaposljavaju na zlatnim poljima i kao sumski radnici. Oni su ziveli u radnickom kampu Karavang. Najv echi broj tada novopridoslih Srba, osim u rudnicima na zlatnim poljima, zaposljava se i u rudnicima u Broken Hilu, Ajron Knobu, Vajali i drugim.

Kako velika ekonomska kriza (1929-1933) nije mimoisla ni Australiju, tako su i Srbi u toj zemlji bili suoceni sa brojnim teskochama. Mnogi od njih su zeleli da se vrate u domovinu, ali nisu mogli da zarade ni za brodsku kartu. U to vreme je i medju Srbima u Australiji povechan broj samoubistava. Pretpostavlja se da je izmedju dva svetska rata bilo u Australiji i Novom Zelandu oko 30 hiljada jugoslovenskih gradjana, opet najvise Hrvata iz Dalmacije, tako da je nacionalni sastav bio u istim proporcijama kao s to je bio i onaj pre Prvog svetskog rata (Markovich, 1978).

Posto su australijski vojnici bili placheni, pouceni iskustvom Prvog svetskog rata, kada su ucesnici nakon zavrsetka rata dobijali imanja besplatno od drzave, u toku Drugog svetskog rata i Srbi su stupili u australijske dobrovoljacke odrede koji su se borili na Srednjem Istoku i Pacifiku. Osim toga, osnovano je posebno telo nazvano Centralni odbor za pomoch Jugoslaviji.

Prema ocenama Mata Tkalcevicha, najvazniji talas iseljavanja Srba u Australiju bio je onaj koji obuhvata period izmedju 1948. i 1955. godine. Cinile su ga grupe ljudi koje su dosle iz raseljenih logora u Nemackoj, Austriji i Italiji. Bilo je tu bivsih ratnih zarobljenika, lica koja su prezivela razne koncentracione logore i logore za prinudne radnike, Srba koji su se borili pod vodjstvom generala Draze Mihailovicha, a koji su bezali na Zapad, ljudi koji su dovedeni na prinudni rad, pa su odbili da se vrate u Jugoslaviju. Jedno od resenja za njih bila je emigracija u prekookeanske zemlje. Nakon posete ministra za imigraciju Australije Kolvela Evropi, gde se upoznao s ljudskim potencijalom koji se nalazio u logorima za izbeglice, Australija formira Komisiju za pregled i prijem emigranata iz Evrope. Australija je ponudila Medjunarodnoj organizacije za izbeglice (IRO) deset britanskih funti po osobi na ime putnih troskova za lica iz logora (Srbi u Australiji, 1990). Razlog je bio u tome sto su Australiji bili pot rebni mladi radnici za obavljanje fizickih poslova. Mnogi pridosli Srbi u Australiji su morali da prikriju godine kako bi bili primljeni na posao u ovoj zemlji. Uz to, oni koji su bili odabrani morali su da potpisu ugovor da che prihvatiti svaki posao koji im se bude nudio u roku od dve godine.

Za razliku od SAD i Kanade, gde su emigranti prepustani sebi i pomochi prijatelja i rodbine, ovi ugovori su imali i dobru stranu za novopridosla raseljena lica iz Evrope buduchi da su garantovali posao i smestaj za pocetak. U to doba, profesije i kvalifikacije raseljenih lica se nisu gledali vech, pre svega, fizicka sposobnost za rad. Prva grupa raseljenih Srba iz evropskih logora, najpre iz logora u Minhenu, stigla je u Pert februara 1948. godine. Iskrcala se u Fremantleu, da bi je odatle prebacili u logor e u kojima su, bar na pocetku, bili teski uslovi zivota. Poslovi na koje su rasporedjivani bili su: secenje secherne trske u Kvinslandu, rad na izgradnji zeleznicke pruge u centralnoj Australiji, seca japije, berba vocha, rad u rudnicima, izgradnja brane u Varagambi i slicno. Tokom 1948. i 1949. stigao je jos jedan broj Srba iz Evrope. U knjizi Srbi u Australiji navodi se da je u dva navrata doslo oko 250 Srba iz logora. Clanovima porodica raseljenih lica bilo je dozvoljeno da dodju u Australiju tek posle 1 953. godine.

Znacajan broj tih raseljenih Srba bio je sa visokim obrazovanjem. Oni su vodili poreklo i iz srednje klase, a imali su pre Drugog svetskog rata dobre pozicije u Jugoslaviji (Tkalcevich, 1978). Medjutim, bas zato su teze mogli da se zaposle u svom pozivu, jer se njihove diplome nisu priznavale. Srpski lekari, na primer, morali su da studiraju na univerzitetima u Australiji jos tri godine kako bi im se priznala diploma, ili pak da rade pet godina u bolnici u nekom zabacenom mestu Australije. I tamo gde nijed an australijski lekar nije hteo da ode, na primer, u Papuu, Nova Gvineja, odlazili su Srbi.

Sledechi, cetvrti talas doseljavanja Srba, koji Tkalcevich oznacava kao drugi veliki talas, dogodio se u Australiji posle 1962. godine. Rec je o ekonomskoj migraciji, u kojoj su vechinu doseljenika cinili nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici, mada je medju njima bilo i onih sa srednjim, pa cak i visokim obrazovanjem. Najvechi broj doseljenika u Australiju s kraja sezdesetih i tokom sedamdesetih godina, dolazio je s privremenog rada u Zapadnoj Evropi, posebno iz SR Nemacke. Razlozi njihovog doseljavan ja u Australiju su, kako izvori pokazuju, ekonomske prirode.

Pocetkom osamdesetih godina, s privrednom recesijom i ekonomskom krizom, koja sredinom ove decenije postaje sve ozbiljnija u Jugoslaviji uz znatan porast nezaposlenosti, u Australiju se seli sve vechi broj Srba sa visokim obrazovanjem. Pocetkom druge polovine osamdesetih godina, Australija izbija na prvo mesto po broju iseljavanja Jugoslovena u druge zemlje, cak ispred SAD i Kanade.

Popis stanovnistva Australije pokazuje da je 30. juna 1986. godine u toj zemlji bilo 288,5 hiljada iseljenika iz SFRJ i njihovih potomaka. Zanimljivo je istachi da je preko polovine (150.967) ukupnog broja iseljenika naroda SFRJ u Australiji rodjeno u Jugoslaviji. To je gotovo isto koliko je bilo i u SAD 1980. godine, kada je popisano americko stanovnistvo. Srbi u najvechoj meri zive u Melburnu i Sidneju. Rezultati popisa stanovnistva pokazuju i to da se veliki broj opredelio da ima jugoslovensko poreklo i da, cak, govori "jugoslovenski jezik" kod kuche (preko 70 hiljada). Medju Jugoslovenima u Australiji, najvise je bas Srba. Njihov broj se procenjuje na najmanje 90 hiljada, a moglo bi ih biti najvise 120 hiljada. Zbog toga je za Srbiju i Crnu Goru, Australija veoma znacajna prekookeanska imigraciona zemlja. Naime, u periodu posle Drugog svetskog rata, Australija je uselila oko 200 hiljada lica rodjenih u Jugoslaviji, a SAD nesto preko 171 hiljadu. Ranije se, kao sto je poznato, useljavala pretezno nekvalifi kovana radna snaga. Danas, kada je rec o delu aktivnih useljenika, useljava se, kao i u SAD i Kanadu, znacajan broj visokoobrazovanih i visokostrucnih kadrova. Neki od njih su postigli veliki ugled u drustvenom i politickom zivotu Australije kao, na primer, senator Milivoje E. Lajovich.

Negovanje etnickog identiteta u knjizi Srbi u Australiji se, pored ostalog, i ovako opisuje: raseljeni Srbi iz evropskih logora su odmah, po dolasku u Australiju, "poceli da proizvode hranu" i da se u delikatesnim radnjama snabdevaju salamom, slaninom, svinjskom maschu itd. "Hrana koju su Australijanci pripremali njima se cinila cudna, mast nije plivala na supi (jer je skinuta pre serviranja), a da se jaja prze na vodi nisu ranije videli, povrche kuva u vodi i servira bez masti itd." Njima je sve to izgleda lo tesko svarljivo. Zato su se drzali svog nacina ishrane i svojih obicaja. Krsna slava je bila prilika da se prijatelji okupe i proslave na tradicionalan nacin, slavskim kolacem, uz svechu itd. Iako su godisnja doba obrnuta od onih u Srbiji, Bozich i Uskrs slave po obicajima srpske pravoslavne tradicije. I druga se obelezja cuvaju, narocito na svadbama, krstenjima i slicnim prilikama. Svoju proslost izrazavaju kroz narodne igre koje neguju u folklornim druzinama, dramskim predstavama i slicno. Razume se, s ve velike manifestacije se odigravaju upravo u okviru crkvenoskolskih opstina.

Kao sto je vech pomenuto, malo je Srba bilo u Australiji do kraja Drugog svetskog rata. Uz to, oni nisu bili koncentrisani u jednoj oblasti ove, po teritoriji, ogromne zemlje. U takvim uslovima, nije postojao organizovan crkveni zivot. Pre Drugog svetskog rata, Srbi su odlazili u grcke i ruske pravoslavne crkve, prilikom svih crkvenih obreda. U tom periodu, u Australiji nije bilo ni srpskih pravoslavnih svestenika.

Medju raseljenim Srbima koji su dosli iz Zapadne Evrope nasla su se i svestena lica. U periodu 1948-1953, u Australiju je stiglo pet srpskih svestenika (Svetozar Sekulich, Ilija Bulovan, Milenko Stefanovich, Georgije Djonlich, Budimir Djukich). Dakle, prvi srpski pravoslavni svestenik bio je Svetozar Sekulich. Otac Sekulich je stigao brodom u Sidnej 6. septembra 1948. godine. Inace, pravoslavne crkve u prekookeanskim zemljama potpale su, posle Drugog svetskog rata, pod jurisdikciju Srpskog pravoslavnog epis kopata americko-kanadskog gospodina Dionisija. Americko-kanadska eparhija imala svoj ustav koji je bio odobren od Svetog arhijerejskog sinoda jos 1931. godine (Srbi u Australiji, 1990). Svojim dekretom od 8. decembra 1949. godine Njegovo preosvestenstvo episkop Dionisije postavio je za arhijerejskog namesnika Srpske pravoslavne crkve u Australiji protojereja Bulovana iz Sidneja.

Prva crkveno-skolska opstina Sveti Sava, u Mona Vejlu, u predgradju Sidneja, osnovana je 27. januara 1949. godine. Njen prvi predsednik bio je Mile Canak, a blagajnik Milos Laurich. Sava Srzentich, starosedelac, poklonio je plac za zidanje crkve i crkvenog doma. Kamen-temeljac je osvechen 30. decembra 1951. godine. Uprava je, medjutim, resila da prvo sagradi dom. Tako je prva srpska pravoslavna crkva sazidana u Flemingtonu (Sidnej) dobrovoljnim radom i prilozima Srba, a osvechena je na Uskrs 1954. godine. M ilenko Stefanovich je paroh ove crkve.

Odlukom Svetog arhijerejskog sabora, od juna 1952. godine, crkveno-skolske opstine u Australiji stavljene su pod juris-dikciju Patrijarha srpskog u Beogradu. Iz zdravstvenih razloga arhijerejski namesnik prota Ilija Bulovan je podneo moblu patrijarhu Germanu za razresenje duznosti. Molba je uvazena, a za arhijerejskog namesnika dolazi pertski paroh jerej Petar Rados.

Posto je 1963. godine Sveti arhijerejski sinod americko-kanadsku eparhiju podelio na tri nove eparhije i suspendovao episkopa Dionisija, i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Australiji je doslo do raskola. Dakle, crkveni spor koji je nastao u Americi 1963. godine, prosirio se i na Australiju i poceo da razara ono sto je do tada bilo nerazoreno - Svetosavsku crkvu. Crkveno skolske opstine: Sveti Nikola iz Blektauna i Sveti Georgije iz Kabramate odlucile su da se pripoje Slobodnoj americko-kanadskoj eparhiji na c ijem je celu bio bivsi episkop Dionisije (SPC Svetog Arhidjakona Stefana, 1983).

Rascep u Srpskoj pravoslavnoj crkvi naneo je neprocenjivu stetu srpskom narodu. Srbi koji su verovali u nepodeljenost Svetosavske crkve i nepromenljivost svetog pravoslavlja ostali su bez mesta za molitvu u Sidneju. Godine 1965. stvorena je crkvena opstina, Svetog arhidjakona Stefana, u zapadnom delu Sidneja zvanom Liverpul. Godine 1975. napravljena je skromna bogomolja.

Pod jurisdikciju americko-kanadske eparhije primljeno je 14 crkveno-skolskih opstina (Svetog Save u Hajndmarsu, Sveti Naum u Njukastlu, Svetog Nikole u Brizbejnu, Svetog Save u Flemingtonu, Svetog V. M. Georgija u St. Albansu, Svete Trojice u Pertu, Svetog B.M. Georgija u Kanberi, Svetog Save u Melburnu, Svetog Nikole u Dzilongu, Svetog Petra i Svetog Pavla u Vodongi, Sv. Jovana Krstitelja u Volongongu, Svete Trojice u Jalornu, Svetog Nikole u Blektaunu i Velikomucenika Georgija u Kabramati).

Cetiri crkveno-skolske opstine potpale su pod jurisdikciju Patrijarsije, i to: Svetog Sava u Pertu, Svetog Save u Adelaidi, Sveti Knez Lazar u Aleksandriji i Svetog

 

(IZVOD IZ Grecic/Lopusina, "SVI SRBI SVETA")

princ andreja sa princezom eva-marijom.jpg (464249 bytes)

kumovi crkve.jpg (45797 bytes)

vladika, otac milan i monah.o.toma.jpg (393672 bytes)

vladika petar sa svestenstvom.jpg (392155 bytes)